субота, 03 август 2013 22:51

Истински велик

Живела једном једна благословена породица. Родитељи, који су веровали у Бога и имали велико смирење, вођаху своје двоје деце Христовим путем. Од малена ова два детета заволеше Бога. Прислуживање у Цркви, поред свештеника, бејаше једна од њихових највећих радости. Када довољно поодрастоше, одлучише да остатак свог живота посвете Цркви.

Тако, дакле, оставише своје старе родитеље, угодности и задовољства овога света и за љубав Христу прихватише монашки живот. Један изабра подвижништво и самоћу пустиње. Стога оде дубоко у њу, нађе један скит и постаде пустињак.

Други брат, онај млађи, сматрао је општежитије бољим и сигурнијим путем за постизање свога циља. Нађе један манастир са светим игуманом и смиреним оцима и поста монах у њему. Његова послушност беше савршена и узорна. Сви оци у манастиру су га волели и поштовали, јер је увек био спреман да послуша заповести које би му давали. Чинило се да његова воља уопште не постоји.

Време је пролазило и послушност млађег брата поста позната у целој покрајини. Тако његова слава доспе и до дубина пустиње, тамо где се подвизавао старији брат. Када пустињак то чу не поверова и хтеде да и сам опроба послушност свога брата. Отиде тако из пустиње и стиже у манастир у којем је био његов брат. Срете га и замоли да прошетају наоколо да би се испричали, јер се толико година нису видели. Млађи брат прихвати са задовољством, те тако изађоше из манастира.

Шетајући стигоше до једне реке за коју је старији брат од раније знао да је пуна крокодила.

- Уђи у реку, брате, и изађи на супротну обалу, заповеди пустињак.

- Нека је благословено, одговори млађи брат и приђе реци. Старији брат је био сигуран да млађи неће успети и да ће га појести крокодили. Међутим, добри послушник, који никада у свој ум није стављао зле помисли него је једноставно следио заповести других, уђе у реку и пливајући стиже на супротну страну. Свирепи крокодили не само што му нису учинили ништа нажао, него су, напротив, све време док је он пливао, следили га отпозади и лизали му ноге. Овај призор зграну пустињака. Остаде без речи.

Кренуше, дакле, да се врате у манастир. На путу, мало пре него што ће стићи, наиђоше на неког мртваца. Неки су га опљачкали и убили. Био је наг и двојици браће га беше жао.

- Хајде, брате, да скинемо сваки по један део одеће и да обучемо овог несрећника, рече пустињак.

- Опрости ми, брате, али није ли боље да се помолимо за њега, можда му се Бог смилује и васкрсне га. Тако и учинише. Добри Бог услиши њихову молитву и васкрсе мртваца. Ово велико чудо испуни пустињака себичношћу те рече:

- Ово чудо нам подари Бог због мог великог подвизавања у пустињи.

Млађи брат не рече ништа и калуђери наставише свој пут до манастира. Но, на улазу у манастир чекаше их игуман.

Он беше свети човек и Бог му бејаше открио све што се тога дана догодило. Чим се два брата приближише, игуман одведе пустињака устрану и рeче му строго:

- Због чега си, дете моје, свога брата изложио толикој опасности у реци? И знај да је послушност твог млађег брата била та која је васкрсла мртвога.

Пустињак не издржа. Игуманова реч га протресе и сузе покајнице се појавише у његовим очима. Затражи опроштај од Бога и од игумана, и одмах оде да тражи свога брата. Када га угледа, паде на колена и рече:

- Опрости ми, брате мој. Згреших Богу и теби. Опрости ми што те код реке доведох у опасност. Опрости ми.

Млађи брат му опрости и од тога часа живљаху у љубави и подвизаваху се заједно за спасење својих душа.

субота, 03 август 2013 22:44

Необични просјак

0 Ави Агатону сви су говорили лепо. То су признавале чак и стене. Како се један такав свети човек не појави поново међу подвижницима?

- Тако је како ти кажем. Ава Агатон је нешто посебно, стално је говорио стари Аврамије, трговац из Александрије. А Јаков, Јелин, слушао га је задивљено:

- Пре неки дан, настави стари Аврамије, када сам ишао да купим корпе од пустињака, затекох Старца међу ходочасницима и монасима. У почетку сам био у недоумици. Које овај који говори? Ава Агатон, рекоше ми. Ма, не личи на Аву Агатона. Не може бити да је Ава Агатон тако обичан. Па ипак, био је то Старац главом. Одећа му једноставна, лице светло и јасно попут кристалне воде по којој сунце безбрижно светлуца. Речи му слатке као мед, шириле су наоколо спокој. Говорио је о љубави док су му очи сијале. Глас му је имао сву чежњу човека који је знао да воли. Мало подаље седео је један млад монах са лепим, ведрим лицем, који врло скромно затражи дозволу да упита:

„Кажи нам, Старче" - рече младић - „како се ова љубав према нашем брату може показати?" Тада Ава Агатон засија од светлости која преплави и очара све. Љубав је, дете моје, одговори Старац, то да нађем једног губавца, да му дам моје тело а ја да узмем његово. Ове Старчеве речи нас протресоше. Нико од нас не могаше да каже ништа, рече стари Аврамије и ућута.

- Никада нисам чуо тако нешто, рече Јаков. А стари Аврамије настави са сузама у очима.

- Годинама одлазим подвижницима, али још нисам срео таквог човека који би за своју браћу дао чак и сопствени живот.

- Слава Богу који и данас има такве људе, додаде Јаков

- Слава му хиљаду пута, сложи се стари Аврамије.

- Ипак нас занесе разговор, а посао не чека. До виђења, рече Јаков и устаде да иде.

- С Богом. Срећан пут, рече стари Аврамије.

Два пријатеља се растадоше и сваки пође својим путем.

Одмаче дан и око поднева од северног дела града, који гледа на пустињу, пристигоше неки сиромашни пустињаци да продају корпе на главној пијаци. Међу њима бејаше и Ава Агатон. Долажаше ћутке, натоварен корпама предивне израде, које су биле ручни рад монаха. Продавали би их по градовима и од то мало новца могли су да се издржавају. Старци уђоше у град а свет их поздрављаше са „благослови". Сваки заузе своје место, а последњи од свих Ава Агатон.

Но, изненада, тамо где стаде, један сиромашни старац, који не могаше чак ни да хода, рече јецајући Старцу:

- Не остави ме, Аво. Пусти ме овде близу тебе, немам никога на свету. Ево, овде ћу сести и нећу ти нимало сметати.

Од свег срца, рече Старац и поређа корпе поред себе.

Убрзо корпе Аве Агатона, исплетене брижљиво и са љубављу, почеше да се продају једна за другом.

- Колико си новца зарадио, добаци просјак некако чудно.

- Три новчића, рече једноставно Ава Агатон, не узбуђујући се због ове контроле необичног просјака.

- То је прилично, поново се јави просјак и настави:

Купи ми мало хлеба јер данима ништа нисам јео.

- И то те брине? Одмах ћу, рече Ава и оде да испуни његову жељу.

Убрзо је просјак из Старчевих руку јео врућ хлеб. Време пролазаше а Ава Агатон настави да продаје оно мало котарица које су му преостале.

- Колико новчића имаш Аво, упита изненада просјак.

- Мислим опет три, одговори доброћудно Старац.

- Хоћеш ли ми купити мало воћа и неки слаткиш од оних на пијаци? рече просјак.

- Од свег срца, рече Старац, и по други пут оде да купи воћа и слаткиша за необичног просјака.

Нешто касније просјак је јео последњи комад слаткиша, а Старац се спремао да се врати натраг у своју колибу без имало љутње што је све своје новце дао за љубав брату. Но, међутим, све је то учинио веома предусретљиво, иако задуго неће имати ни парче хлеба.

- Сада ћеш да идеш? упита га просјак.

- Треба да се вратим натраг у пустињу, рече му Ава.

- Онда ћу ово тражити од тебе. однеси ме одавде до главног пута, па одатле иди за пустињу.

- Од свег срца, одговори Ава Агатон и насмеши се пртећи просјака на леђа.

- Ноге га нису слушале и како је још од јутрос био врло уморан, једва је ишао. Пошто је са необичним просјаком на својим леђима допешачио до главног пута који полази за пустињу, спремаше се да га ту остави. Али, изненада неки небески глас испуни све:

- Благословен да си и на земљи и на Небу. Један у бело обучен анђео налазио се на месту неугледног просјака, преплављен светлошћу и божанском благодаћу. Дошао је од Божијег Трона да искуша срце смиреног Агатона, јер Бог овенчава трпељивог човека и богато га дарује својим благословом.

Страна 2 од 2
Sample Image
 
Ви сте овде: Почетак Беседе и духовне поуке Истински велик Displaying items by tag: духовне поуке,