Displaying items by tag: духовне поуке, http://www.spcognjilane.com Sat, 21 Sep 2019 02:38:20 +0200 Joomla! - Open Source Content Management sr-rs Златом везене одежде http://www.spcognjilane.com/index.php/sr/2013-06-05-12-10-42/2013-08-03-20-57-10 http://www.spcognjilane.com/index.php/sr/2013-06-05-12-10-42/2013-08-03-20-57-10

Зарудио је Бог дан свој у вечном Граду. Цариград, обучен у сјај легенде и у позлаћене боје векова, бледео се у дубини хоризонта са великим византијским Црквама, са палатама са вртовима из снова, са тврђавама и бедемима са трофејима. Град који је, као ниједан други град на свету, упознао лепоту, отменост и надасве веру.

И имађаше Бог у том граду много изабраника. А међу њима, смирен међу смиренима, беше свештеник Маркијан. Од малена га је обележила рука Божија. И он послуша Његов глас и постави себи за циљ да живи само за Бога и Његову љубав.

Његова слава се раширила по целом царству и обухватила и најудаљеније крајеве. Био је, веле, човек који никада није имао ништа своје, јер је увек осећао да то неком другом треба више. Отац сиромашних и презрених, трудио се да цео дан посвети милосрђу и љубави.

Недељно свитање је довело Маркијана журним кораком у сокак који је водио ка Цркви Свете Анастасије. Био је то величанствен храм у којем је годинама служио као сабрат. Данас је био велики дан: освећење храма. Требало је, дакле, да се побрине за свее. Крилатим кораком и са молитвом на уснама пролазио је кроз лукове и аркаде Цариграда. Пут је био пуст. Стиже пред западни трем и изађе на велико четвртасто двориште са предивном фонтаном. Одавде се видела ограда храма. За Цариград бејаше ово јака зима и, како је било праскозорје, мраз је немилосрдно штипао. Једним потезом Маркијан обави боље око себе своју мантију, али као да се одмах покаја.

- Сети се, Господе, сиромаха, Твоје мале браће, рече тихо. Стиже до великих степеница. Поглед му привуче величанствен призор. Но, када крену да их пређе, зачу неко јечање са стране. Маркијан се зачуди па се прекрсти.

- Господе помилуј, рече. Ко ли ће то бити у ово доба? Али овога пута јечање се зачу још јаче. Било је мрачно и није видео добро.

- Ма, ко је то? рече сада гласније.

- Милост, оче, зачу се један намучени глас. Тамо на великим степеницама седео је један убоги просјак помодрео од хладноће.

- 0, брате мој, рече збуњени Маркијан. Треба да ти помогнем, али у недрима немам ничега за тебе. Завуче руку у мантију неће ли нешто наћи. Али не нађе ништа. Помисли да му каже да чека тамо код степеница, јер је после Литургије можда имати нешто да му да. Али, можда ће тада већ бити касно.

- Помози ми Господе. Шта да радим? шапутао је Маркијан.

Тада човекољубиви свештеник намисли да учини нешто неуобичајено. За трен ока отвори храм и отрча до ђаконикона, значи до просторије у којој свештеници облаче своје свештеничке одежде да би служили Божанску Литургију. Ту свуче мантију и обуче своје одежде. Потом изађе у двориште храма и пружајући просјаку своју мантију рече му:

Немам да ти дам ништа друго. Узми ово. Мени не треба јер ћу ја сада служити Божанску Литургију. Узми, твоја је.

А просјак, задивљен толиком добротом, љубљаше руке свога доброчинитеља, и, препун радости, оде.

Време је пролазило. С леве и десне стране пута бејаше мноштво света одевено у празнично рухо. Дошли су и званичници у својим униформама обавијеним свилом и кадифом. А потом и витезови и војводе и, напокон, сам цар. У раскошно украшеној Цркви све је добило празнични карактер. Поред цара дође и стаде Патријарх. Црква је бљештала заслепљујућим сјајем. Хиљаде полијелеја су својим светлом претворили храм у једну лађу која је пловила према небу.

Но, изненада погледи свих се окренуше према Олтару где се налазио Маркијан. Сваки пут кад би се појавио на Олтарским Дверима чинило се да носи златом везену одежду, која, упркос свом сјају данашњег дана, није приличила једном обичном свештенику.

Убрзо се са помисли прешло на коментаре. Шапутања, која су постајала све јача и јача, реметила су појање.

- Ма види ти Маркијана. Зар се не стиди? Какву то одежду носи? рече један.

- Ма шта мисли ко је он! Последњи свештеник Цариграда а облачи се у одежду вишег ступња и од Патријархове! Срамота, одговори други.

- Срамота! Срамота! чуло се са свих страна. Цео храм је блистао од Маркијанових одежди.

- Неко треба да каже овом свештенику, Пресвети, да се облачи са мало мање сујете, шапну Патријарху на уво један клирик.

Патријарха дирну то што чу. Знао је Маркијана као смиреног и озбиљног клирика. Али не могаше ништа да каже за његово данашње понашање. Коначно одлучи да ће му, када се заврши Литургија, озбиљно приговорити.

Пошто раздели нафору, Патријарх позва Маркијана устрану.

- Данас, Маркијане, ниси поступио добро. Шта значи та одежда коју носиш? Каквом ће се примеру од тебе научити сиромаси нашег друштва? Свештеник, дете моје, треба да је једноставан.

Добри свештеник се збуни. Баци поглед на одежде које носаше и смешећи се, али увек с поштовањем, одговори:

- Ма, о каквим одеждама говори твоја светост, Пресвети? Ако мислиш на ове које носим, то су оне исте које имам од дана када си ме рукоположио, ево већ двадесет и пет година!

Сада се Патријарх разљути. Па ово је претерано. Подсмева му се у очи! Одлучи да га казни.

- А шта је ово, викну Патријарх. Али, како ухвати руком за одежде виде да су то оне старе које Маркијан носи већ годинама. А за првим изненађењем следило је и друго. Патријарх угледа како човек Божији не носи мантију испод старих одежди. И пун недоумица упита:

- Ма, ко те то свуче, Маркијане? Тада човекољубиви свештеник узе у своје руке Јеванђеље и показујући га рече Патријарху:

- Ово овде ме свуче, Пресвети. Тада Патријарх, потпуно ганут, стисну Маркијана у загрљај и рече му са сузама у очима:

- Дете моје, када би сви свештеници и сви људи живели твојим животом, не бисмо имали потребе ни за чијим речима. Био би довољан само њихов пример!

]]>
admin@kosmet.net (СПЦО Гњилане) Беседе и духовне поуке Sat, 03 Aug 2013 22:54:07 +0200
Божије старање http://www.spcognjilane.com/index.php/sr/2013-06-05-12-10-42/2013-08-03-20-57-41 http://www.spcognjilane.com/index.php/sr/2013-06-05-12-10-42/2013-08-03-20-57-41

У дубинама Јудејске пустиње, у Палестини, налази се манастир Аве Теодосија који је он саградио у 5. веку. Како су године пролазиле манастир је постао велики, са много отаца који су се старали о старачком дому, радионицама, дому за сирочад и дому за сиромашне који су постојали у оквиру манастира.

Но, када је први пут основано, ово општежиће је било веома сиромашно. Често су се оци суочавали са проблемима, а не мало пута нису имали ни оно најнужније за своје одржање. Међутим, њихова вера у Бога и молитве њиховог Старца, Светог Теодосија, увек су им помагале и избављале их из тешких тренутака.

Једне Велике Суботе монаси су се сусрели са тужним стањем. У манастиру није било никаквих намирница, чак ни просфоре за Божанску литургију. Тражили су и поново тражили, али нису нашли ништа. Време је пролазило и приближавао се велики тренутак Васкрсења. Одлучили су да те празничне сјајне вечери не једу, јер их је на то обавезивала ситуација. Али оно са чиме нису могли да се помире било је то да ће остати без Светог Причешћа. Узалуд су поново почели да траже неку заборављену флашицу са вином или неко парче хлеба. Било је немогуће да пронађу било шта.

Схвативши да су се нашли у потпуној немаштини, отишли су до свог Старца, Светог Теодосија, и испричали му о тешкој ситуацији и о својој туги. Старац их мирно саслуша. Њихове речи га уопште нису узнемириле.

- Тако стоје ствари, Старче, рече на крају неко од отаца. Блажени Теодосије, који је до тада ћутао, одговори:

- Идите, децо моја, и побрините се да све буде спремно за ноћашњу Свету Литургију. И ви се спремите па ћемо да дочекамо вече.

- Узалудна утеха, прошапта један монах.

- Старац га чу па рече:

- Да није можда, децо моја, наш Бог ослабио у својој сили? Можда Онај који је у пустињи хранио народ израиљски, данас више није у положају да даје? Или можда Онај који је са пет хлебова и две рибе наситио мноштво које га је следило, не може више да чини чуда?

Монахе су задивиле Старчеве речи, али више од свега задивила их је његова вера и његово убеђење да ће све ићи како треба. Пођоше да изађу из Старчеве келије, када га зачуше како говори:

- Да спремите не само Олтар, него и васкршњу трпезу. И да знате, оци моји, да ће се Онај који се стара о птицама небеским, постарати и за нас.

Оци одоше ћутке. Старчеве речи биле су заиста утеха њиховој туги и разочарењу. Али негде у дубини осећали су да им је те речи Старац упутио само зато да би ублажио њихову забринутост. Били су скоро сигурни да неће моћи да прославе Васкрс.

Сунце је већ било зашло када се зачуло куцање на вратима. Оци се збунише. Ко би то могао бити у то доба и у тај дан... Отворише главна врата манастира и суочише се са неким незнанцем. Са собом је имао две натоварене камиле.

- Оци благословите, рече незнанац.

- Бог те благословио, одговорише монаси.

- Опростите ми што вас узнемиравам у ово доба, али дешава се нешто што не могу да објасним, рече незнанац и настави: Заветовао сам се да сваке године у овај дан носим намирнице у један скит, ту ниже. И већ сам уобичајио да ту будем на ноћној васкршњој литургији, а следећег дана да се вратим. Тако пођох и ове године. Но, кад сам стигао овде изван вашег манастира, ове две моје камиле зачудо престадоше да иду, клекнуше доле те их је било немогуће подићи и натерати да наставе. Никако нису слушале. Тада, дакле, помислих, можда је, на крају крајева, воља Божија да ове ствари остану овде. Зато сам вам покуцао, носећи се мишљу да вама оставим ове намирнице, и моје камиле одмах устадоше и приђоше улазу у манастир.

Била је то заиста Божија воља. Његова промисао се побринула за потребе манастира. Храна коју им је донео незнанац била је довољна не само за васкршњу празничну трпезу, него све до Педесетнице, па и дуже. А ни просфора за Божанску Литургију није недостајало свих тих дана.

Монаси су се дивили Старчевој вери у Бога. Од тога дана су Светог Теодосија поштовали још више, док је у њиховом животу нада у Бога заузела посебно место. посебно место.

]]>
admin@kosmet.net (СПЦО Гњилане) Беседе и духовне поуке Sat, 03 Aug 2013 22:53:12 +0200
Истински велик http://www.spcognjilane.com/index.php/sr/2013-06-05-12-10-42/2013-08-03-20-58-54 http://www.spcognjilane.com/index.php/sr/2013-06-05-12-10-42/2013-08-03-20-58-54

Живела једном једна благословена породица. Родитељи, који су веровали у Бога и имали велико смирење, вођаху своје двоје деце Христовим путем. Од малена ова два детета заволеше Бога. Прислуживање у Цркви, поред свештеника, бејаше једна од њихових највећих радости. Када довољно поодрастоше, одлучише да остатак свог живота посвете Цркви.

Тако, дакле, оставише своје старе родитеље, угодности и задовољства овога света и за љубав Христу прихватише монашки живот. Један изабра подвижништво и самоћу пустиње. Стога оде дубоко у њу, нађе један скит и постаде пустињак.

Други брат, онај млађи, сматрао је општежитије бољим и сигурнијим путем за постизање свога циља. Нађе један манастир са светим игуманом и смиреним оцима и поста монах у њему. Његова послушност беше савршена и узорна. Сви оци у манастиру су га волели и поштовали, јер је увек био спреман да послуша заповести које би му давали. Чинило се да његова воља уопште не постоји.

Време је пролазило и послушност млађег брата поста позната у целој покрајини. Тако његова слава доспе и до дубина пустиње, тамо где се подвизавао старији брат. Када пустињак то чу не поверова и хтеде да и сам опроба послушност свога брата. Отиде тако из пустиње и стиже у манастир у којем је био његов брат. Срете га и замоли да прошетају наоколо да би се испричали, јер се толико година нису видели. Млађи брат прихвати са задовољством, те тако изађоше из манастира.

Шетајући стигоше до једне реке за коју је старији брат од раније знао да је пуна крокодила.

- Уђи у реку, брате, и изађи на супротну обалу, заповеди пустињак.

- Нека је благословено, одговори млађи брат и приђе реци. Старији брат је био сигуран да млађи неће успети и да ће га појести крокодили. Међутим, добри послушник, који никада у свој ум није стављао зле помисли него је једноставно следио заповести других, уђе у реку и пливајући стиже на супротну страну. Свирепи крокодили не само што му нису учинили ништа нажао, него су, напротив, све време док је он пливао, следили га отпозади и лизали му ноге. Овај призор зграну пустињака. Остаде без речи.

Кренуше, дакле, да се врате у манастир. На путу, мало пре него што ће стићи, наиђоше на неког мртваца. Неки су га опљачкали и убили. Био је наг и двојици браће га беше жао.

- Хајде, брате, да скинемо сваки по један део одеће и да обучемо овог несрећника, рече пустињак.

- Опрости ми, брате, али није ли боље да се помолимо за њега, можда му се Бог смилује и васкрсне га. Тако и учинише. Добри Бог услиши њихову молитву и васкрсе мртваца. Ово велико чудо испуни пустињака себичношћу те рече:

- Ово чудо нам подари Бог због мог великог подвизавања у пустињи.

Млађи брат не рече ништа и калуђери наставише свој пут до манастира. Но, на улазу у манастир чекаше их игуман.

Он беше свети човек и Бог му бејаше открио све што се тога дана догодило. Чим се два брата приближише, игуман одведе пустињака устрану и рeче му строго:

- Због чега си, дете моје, свога брата изложио толикој опасности у реци? И знај да је послушност твог млађег брата била та која је васкрсла мртвога.

Пустињак не издржа. Игуманова реч га протресе и сузе покајнице се појавише у његовим очима. Затражи опроштај од Бога и од игумана, и одмах оде да тражи свога брата. Када га угледа, паде на колена и рече:

- Опрости ми, брате мој. Згреших Богу и теби. Опрости ми што те код реке доведох у опасност. Опрости ми.

Млађи брат му опрости и од тога часа живљаху у љубави и подвизаваху се заједно за спасење својих душа.

]]>
admin@kosmet.net (СПЦО Гњилане) Беседе и духовне поуке Sat, 03 Aug 2013 22:51:18 +0200
Необични просјак http://www.spcognjilane.com/index.php/sr/2013-06-05-12-10-42/2013-08-03-21-01-33 http://www.spcognjilane.com/index.php/sr/2013-06-05-12-10-42/2013-08-03-21-01-33

0 Ави Агатону сви су говорили лепо. То су признавале чак и стене. Како се један такав свети човек не појави поново међу подвижницима?

- Тако је како ти кажем. Ава Агатон је нешто посебно, стално је говорио стари Аврамије, трговац из Александрије. А Јаков, Јелин, слушао га је задивљено:

- Пре неки дан, настави стари Аврамије, када сам ишао да купим корпе од пустињака, затекох Старца међу ходочасницима и монасима. У почетку сам био у недоумици. Које овај који говори? Ава Агатон, рекоше ми. Ма, не личи на Аву Агатона. Не може бити да је Ава Агатон тако обичан. Па ипак, био је то Старац главом. Одећа му једноставна, лице светло и јасно попут кристалне воде по којој сунце безбрижно светлуца. Речи му слатке као мед, шириле су наоколо спокој. Говорио је о љубави док су му очи сијале. Глас му је имао сву чежњу човека који је знао да воли. Мало подаље седео је један млад монах са лепим, ведрим лицем, који врло скромно затражи дозволу да упита:

„Кажи нам, Старче" - рече младић - „како се ова љубав према нашем брату може показати?" Тада Ава Агатон засија од светлости која преплави и очара све. Љубав је, дете моје, одговори Старац, то да нађем једног губавца, да му дам моје тело а ја да узмем његово. Ове Старчеве речи нас протресоше. Нико од нас не могаше да каже ништа, рече стари Аврамије и ућута.

- Никада нисам чуо тако нешто, рече Јаков. А стари Аврамије настави са сузама у очима.

- Годинама одлазим подвижницима, али још нисам срео таквог човека који би за своју браћу дао чак и сопствени живот.

- Слава Богу који и данас има такве људе, додаде Јаков

- Слава му хиљаду пута, сложи се стари Аврамије.

- Ипак нас занесе разговор, а посао не чека. До виђења, рече Јаков и устаде да иде.

- С Богом. Срећан пут, рече стари Аврамије.

Два пријатеља се растадоше и сваки пође својим путем.

Одмаче дан и око поднева од северног дела града, који гледа на пустињу, пристигоше неки сиромашни пустињаци да продају корпе на главној пијаци. Међу њима бејаше и Ава Агатон. Долажаше ћутке, натоварен корпама предивне израде, које су биле ручни рад монаха. Продавали би их по градовима и од то мало новца могли су да се издржавају. Старци уђоше у град а свет их поздрављаше са „благослови". Сваки заузе своје место, а последњи од свих Ава Агатон.

Но, изненада, тамо где стаде, један сиромашни старац, који не могаше чак ни да хода, рече јецајући Старцу:

- Не остави ме, Аво. Пусти ме овде близу тебе, немам никога на свету. Ево, овде ћу сести и нећу ти нимало сметати.

Од свег срца, рече Старац и поређа корпе поред себе.

Убрзо корпе Аве Агатона, исплетене брижљиво и са љубављу, почеше да се продају једна за другом.

- Колико си новца зарадио, добаци просјак некако чудно.

- Три новчића, рече једноставно Ава Агатон, не узбуђујући се због ове контроле необичног просјака.

- То је прилично, поново се јави просјак и настави:

Купи ми мало хлеба јер данима ништа нисам јео.

- И то те брине? Одмах ћу, рече Ава и оде да испуни његову жељу.

Убрзо је просјак из Старчевих руку јео врућ хлеб. Време пролазаше а Ава Агатон настави да продаје оно мало котарица које су му преостале.

- Колико новчића имаш Аво, упита изненада просјак.

- Мислим опет три, одговори доброћудно Старац.

- Хоћеш ли ми купити мало воћа и неки слаткиш од оних на пијаци? рече просјак.

- Од свег срца, рече Старац, и по други пут оде да купи воћа и слаткиша за необичног просјака.

Нешто касније просјак је јео последњи комад слаткиша, а Старац се спремао да се врати натраг у своју колибу без имало љутње што је све своје новце дао за љубав брату. Но, међутим, све је то учинио веома предусретљиво, иако задуго неће имати ни парче хлеба.

- Сада ћеш да идеш? упита га просјак.

- Треба да се вратим натраг у пустињу, рече му Ава.

- Онда ћу ово тражити од тебе. однеси ме одавде до главног пута, па одатле иди за пустињу.

- Од свег срца, одговори Ава Агатон и насмеши се пртећи просјака на леђа.

- Ноге га нису слушале и како је још од јутрос био врло уморан, једва је ишао. Пошто је са необичним просјаком на својим леђима допешачио до главног пута који полази за пустињу, спремаше се да га ту остави. Али, изненада неки небески глас испуни све:

- Благословен да си и на земљи и на Небу. Један у бело обучен анђео налазио се на месту неугледног просјака, преплављен светлошћу и божанском благодаћу. Дошао је од Божијег Трона да искуша срце смиреног Агатона, јер Бог овенчава трпељивог човека и богато га дарује својим благословом.

]]>
admin@kosmet.net (СПЦО Гњилане) Беседе и духовне поуке Sat, 03 Aug 2013 22:44:59 +0200