Uncategorised

Uncategorised (16)

недеља, 30 новембар 2014 11:06

Божићни пост

Written by

bozicnipost1

Установљавање Божићног поста, као и других вишедневних постова, датира се у прве векове хришћанства.


Већ од IV века Свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу у својим делима Божићни пост. У V веку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге - мало дуже. На Сабору 1166. године који је одржан у време константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују 40-дневни пост уочи великог празника Христовог Рођења.
Антиохијски патријарх Валсамон је писао да "је сам Свјатијеши Патријарх рекао да иако дани тих постова (Успењског и Божићног) нису одређени правилом, потрудимо се међутим да следимо неписано црквено предање и дужни смо да постимо... од 15 дана новембра". Божићни пост је последњи вишедневни пост у години, траје четрдесет дана и због тога се у црквеном уставу назива и Четрдесетницом, као и Велики пост.
Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела могли са страхопоштовањем да дочекамо Сина Божјег Који се јавио свету, и да би Му, поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његово учење.
Утемељитељем хришћанскога подвига сматра се сам Господ наш Исус Христос, који је уочи ступања у подвиг искупљења рода људскога укрепио себе дуготрајним постом. И сви подвижници, почињући да служе Господу, наоружавали су се постом и нису друкчије ступали на пут Крста но спроводећи пост.


* Мојсије после поста од четрдесет дана усудио се да се попне на врх горе Синаја, и да прими од Бога плоче са десет заповести.
* Пророк Самуило био је плод поста. Његова мајка Ана, пошто је постила, помолила се Богу: "Господе сила, помилуј ме и подари ми дете, па ћу га посветити Теби".
* Великог јунака Сампсона је пост учинио непобедивим. Преко поста је зачет у утроби матере своје. Пост га је родио. Пост га је одојио. Пост га је одхранио. Онај пост којег је одредио анђео: "Дете које ћеш родити, не треба да окуси ништа од плодова винограда. Неће пити вина нити било које друго опојно пиће". Док је Сампсон живео са постом, побеђивао је на хиљаде Филистејаца, рушио врата утврђених градова, задавио рукама лава. Међутим када је напустио пост и Далилда га навела на пијанство и у блуд, био је заробљен, ослепљен и исмејан од својих непријатеља.
* После поста од четрдесет дана удостојио се пророк Илија да се сретне са Господом лицем у лице. После поста васкрсао је умрло дете и показао се јачим од смрти. После поста затворио је небо да не пада киша за три и по године. То је учинио да би омекшао тврдокорност срца Израиљаца који су се били предали разврату и безакоњу. Тако је изазвао принудни пост у целом народу, док се не покају и исправе своје грехе, који су проистекли од удобног и разнеженог живота.
* Пророк Данило, који за двадесет дана није окусио хлеба нити пио воде, поучио је чак и лавове да посте. Гладни лавови нису га растргли, као да је имао тело од камена или бакра или неког другог тврдог материјала. Пост је ојачао тело Пророка и учинио га неповредивим за зубе звери, као што боја чини гвожђе неповредивим за рђу.
* Живот Светог Јована Крститеља био је непрекидни пост. Није имао ни кревета, ни трпезе, ни имања, ни стоке, ни магацине хране, нити било шта друго од онога што се сматра неопходно за живот. Но управо због тога Господ је посведочио да је он "највећи од рођених од жене".
* Пост је подигао до трећег неба и Апостола Павла. Њега чак убраја у невоље и страдања која је поднео у своме мисионарском раду за славу Божију и спасење људи.
* Ниневљани, да нису постили и они сами и њихова стока, не би избегли катастрофу.
* Пост је моћно оружје против демона. "Овај род (демонски) не изгони се ничим другим, до само молитвом и постом", рекао је Исус након истеривања демона који је био обузео једног младића.


Ми не треба да умртвљујемо своје тело, него своје страсти. Пост не значи да се само уздржавамо од мрсне хране, већ је то првенствено одрицање од злочестивих мисли, жеља и дела. Телесни пост је свакако неопходно помоћно средство у борби против страсти, нарочито против гордости која се сматра кореном сваког даљег зла. Стваран пост је првенствено уздржавање од сваке похоте. Без духовног поста, кажу оци, сам телесни пост Бог не прихвата. Пост има у првом реду духовни смисао и он је органски повезан са целокупним духовним животом. Стварни пост приводи човека смирењу. А у смирењу човек стиче сазнање, да за човека спасење лежи једино у Богу, у његовој милости. Код стицања свих врлина и код испуњења свих заповести, свети оци придају врлини расуђивања највећу важност. Расуђивање значи дар разликовања онога што је корисно, и онога што је штетно - тамо где је истина, и тамо где је лаж.
Лав Велики пише: "Само поштовање уздржања је одређено у четири временска периода, како бисмо у току године спознали да нам је непрестано неопходно очишћење и да при расејаности живота увек треба да се трудимо да постом и милостињом чистимо грех, који се умножава због телесних слабости и нечистоте жеља".
Према речима Лава Великог, Божићни пост је жртва Богу за сакупљене плодове. "Као што је нама Господ подарио овоземаљске плодове, - пише светитељ - тако и ми у време тог поста треба да будемо дарежљиви према сиромашнима".
Према речима Симеона Солунског, "пост Божићне Четрдесетнице изображава пост Мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи добио на каменим таблицама Божје заповести. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Реч од Дјеве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се Његовој Божанској плоти".
Свети Фотије патријарх цариградски каже: "Пост благопријатан Богу је онај који подразумева поред уздржања од хране и удаљење од сваког греха, мржње, зависти, оговарања, неумесних шала, празнословља и других зала. Оној који пости само телесно не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу, али у њој живи са змијама и скорпијама."
Да нас Господ укрепи у посту и да нам снаге да сва искушења
издржимо и заблагодаримо Му у дан Његовог Рођења!


Извор: spc.rs

 6D0AEBD62E9A-1

Црквени одбор у Шилову, на својој седници одржаној 8. Јануара 2014 године, покренуо је иницијативу за фрескописање храма Светог Апостола и Јеванђелиста Марка у Шилову. У плану је да се ослика велики број ликова и јеванђелских сцена, најпре у олтарској површини а затим и у осталом делу храма. Овим путем позивамо све вернике да подрже ову акцију и да својим новчаним прилозима помогну да фрескописање почне на лето ове године.

Цена 1 квадрата фреске износи 100 еура.

Свако ко жели да учествује у овој акцији може да уплати новчани износ од 100 еура за 1 квадрат фреске. 

 

ЦРКВЕНИ ОДБОР У ШИЛОВУ

четвртак, 02 јануар 2014 17:21

Обавештење

Written by

Исповест верника у току прве недеље Божићног поста одржаће се у среду, 3. децембра 2014. године по следећем распореду:

Коретиште, у цркви Св. цара Константина и царице Јелене у   10:00 часова

Шилово, у цркви Св. Марка у  12:00 часова

 


 

 

 

субота, 03 август 2013 22:36

ВЕНЦИ СТРПЉЕЊА

Written by

У дубинама Египта постоји једна негостољубива пустиња. Њсн песак и стеновите планине дању горе а ноћу се мрзну. У тој пустињи, у Тиваиди, живљаху, подвизаваху се и посветише се десетине светих наше Цркве. По целој тој пустој земљи простиру се скитови али и манастири у којима су молитве и подвичи отшелника давали тој земљи укус духовног живота.

У том овоземаљском, благословеном, рајском месту живљаше и један Старац подвижник заједно са својим смиреним послушником. Сједињавала их је љубав Христова и настојали су да заједно донесу корист својим душама. Сваке вечсри су Старац и послушник служили Повечерје у маленој Цркви свога скита. Обичавали су да се после службе попну до Старчеве келије где јс Ава са пажн.ом слушао послушникову исповест и давао му савете за наставак његовог духовног прегнућа. Завршавајући разговор Старац би благословио послушника и тако би се млади калуђер повлачио на спавање.

Старац беше чувен по својој врлини, па је мноштво верника вз Александрије и цругих градова често долазило у скит да се исповеде и да чују његове речи утехе. Деси се да је једнога дана дошло толико много света да је Старац непрестално био са њима и тек је каосно увече, када су већ били отишли сви посетиоци, успео да се попне до своје келије. Његов умор је био очигледан, али Старац ни овога пута није пропустио благословени обичај. Позва послушника к себи и овај одмах поче да се исповеда свом Старцу.

Док је послушник говорио, Старац, будући исцрпљен, заспа. Млади калуђер не рече ништа. Поштовао је Старчев напор и чекао да се овај пробуди и да га благослови па да и он оде у своју келију. Време је пролазило а Старац, који је запао у дубок сан, није се будио. Послушник, непомичан и нем, помисли да причека још мало. Извади своју бројаницу и прекрстивши руке на грудима поче да се моли у себи.

Ноћ је одмицала, али се Старац није будио. Калуђер и сам поче да осећа умор и поче да му се спава. Помисли да оде без благослова па да се и сам опружи. Али одмах промени одлуку.

„Како да одем?", размишљао је, „а ако се Старац пробуди и не нађе ме овде? Забринућу га. Не, ипак ћу остати. Уосталом, пробудиће се кад-тад". Тим мислима се охрабри и настави да се моли.

Мало касније послушнику се поново врати иста мисао. Али када помисли на труд Старца, који је целог дана не жалећи се остао са посеттиоцима скита да их исповеди, постиде се своје помисли и реши да не напусти своје место.

До поноћи му та помисао, да оде без благослова, дође још два пута, али је он силом бројаница превазилажаше. Већ се рудио нови дан, а Старац се још није био пробудио. Послушник је, међутим, још увек био поред њега будан. До тог часа успео је да победи искушење да оде, укупно седам пута.

Тада се Старац пробуди из свог дубокот спа и. угледавши младог монаха пред собом, још увек будног на истом месту, рече му зачуђен:

- Ти, дете моје, не оде у своју келију да легнеш?

- Не, мој Старче. Како да одсм? Нисам био добио благослов, одговори послушник.

- Па зашто ме, дете моје, ниси будио ранијe да добијеш благослов, упита Старац.

- Били сте уморни од исповедања, Старче. и било ми је жао да вас пробудим, рече младић и пошто начини метанију пред Старцем попеше се обојица у Цркву па заједно појаше Јутрење.

Потом Старац рече послшнику да оде у своју колију да сс одмори, а сам остадс у Црквици да настави своју молитву. Но, док се Старац молио паде у свети занос.

Угледа изненада пред собом у једној бљештавој светлости, анђела Божијег како га узима за руку и води на једно место неописиве лепоте. Тамо је био један велики украшени престо који је зрачио небеском светлошћу. На трону се налазило седам вснаца од чистог злата. Старац се смете пред величанственошћу трона, те запита анђела:

- Свети анђеле Божији, чији је ово прекрасни престо?

- Ово је престо твог ученика, Аво, одговори анђео па настави. Ово место и овај престо му је, одавно, спремио Владика и Господ, због његове добре и савршене послушности. Али ових седам венаца од чистог злата задоби све зајсдно ове протекле ноћи.

Са овим речима анђела виђење ишчезе и Старац се поврати из заноса. Сместа позва к себи послушника и замоли га да му открије помисли које је имао претходне вечери када је остао да бди. Младић, пошто мало размисли, сети се и откри Старцу:

- Седам пута, Старче, док сте ви спавали, дође ми помисао да одем у кревет без благослова, али снагом молитве успех да се одупрем.

Кад чу ове речи, Старац се задиви стрпљењу свога послушника. Не откри му, међутим, своје виђење да овога не би захватила себичност и гордост па да зато изгуби душу. Но, касније је обичавао да прича ову причу и ви-ђење другим послушницима и посетиоцима да би ови из ње извукли корист и добар пример. А стрпљиви послушник није сазнао ништа о овом виђењу све до дана када га је Господ позвао у вечни живот.

субота, 03 август 2013 22:28

СВЕТИТЕЉ ЋУТАЊА

Written by

Живела је једном у Малој Азији богата племићка породица. Били су то великодушни, доброћудни и верни људи. Син јсдинац, пошто одрасте и заврши школовање, зажеле анђеоски живот и одлучи се за пустињаштво. Трагао је дуго по скитовима египатске пустиње, док једног дана није срео једног веома строгог Старца. Сместа га племић замоли да га прихвати као свог послушника у скиту, и истовремено изјави како ће прихватити потпуну послушност свом Старцу.

- Врати се назад у твоје крајеве, рече му Старац, и потруди се да учиниш оно што је рекао наш Господ. Скупи, дакле, своју имовину и раздели је сиромасима. Када то урадиш врати се опет овде и примићу те.

Младић начини метанију и врати се послушно у своју отаџбину. Распрода сву своју имовину, а новце раздели сиромасима. Задовољан што је послушао старчев савет, упути се, сада сиромашан, назад у пустињу и скит. Старац га радо прихвати и када постаде монах позва га једног дана па му рече:

- Од сада ћеш живети у оној келији поред стене и нећеш упоште причати ни са ким.

- Нека је благословено, одговори монах па оде и настани се у келији коју му је назначио Старац. Тамо остаде пет година и подвизаваше се строго не изговоривши ни једне једине речи. Његова преданост и стрпљење нису могли остати скривени од остале братије, која му се дивила и веома га поштовала. Монах настави да се подвизава у својој келији, кад га једном посети његов Старац који му рече:

- Видим, дете моје, нешто што ме жалости. Ти овде немаш никакве користи. Од братије слушаш многе похвале, које уистину не завређујеш, и тако си у опасности да изгубиш своју душу. Треба, дакле, да одеш из Египта; зато се спреми. Одлучио сам да те пошаљем у општежиће.

Монах саже своју главу и, не рекавши ништа, показа послушност Старчевој вољи. Сместа спреми оно мало својих ствари и пђе на велики пут. Мало пре поласка Старац му даде писмо са препорукама за игумана манастира у који га шиљаше. Међутим, Старац се није сетио да свом послушном ученику каже да ли тамо где иде треба да говори или не. А монах, пошто Старац не рече ништа, настави да следи његову ранију заповест те држаше уста затворена. Његова реч се више није могла чути.

Када је стигао у општежиће, игуман га прихвати и монах тамо поново отпоче свој подвиг. Већина отаца из манастира држаху да је нем. Игуман је, међутим, имао неке недоумице па хтеде да их рашчисти. Стога га позва па му рече:

- Желим, оче, да одеш изван насеља, на велику реку и да пређеш на супротну обалу да би нам донео неке намирнице за манастир.

Монах послушно саже главу прихватајући заповед. Упути се, дакле, према реци, али пре одласка игуман посла и неког другог монаха да га прати. Добро је игуман знао да је река преплавила и да никоме није могуће да пређе на другу обалу. Зато је и послао тамо младог послушника, јер вероваше да ће овај, пошто неће моћи да пређе, бити приморан да се врати назад и да му то саопшти, па ће се тако уверити да ли је овај заиста био без гласа.

Чим послушни монах стиже на реку и суочи се са поплавом, схвати да је немогуће прећи преко. Без много размишљања клекну и поче да се топло моли са сузама у очима, али са устима стално затвореним. Кад је завршио са молитвом приђе му један крокодил из реке и стаде поред њега. Тада се монах попе на њега, а велики гмаз, секући реку, пренесе га на другу обалу.

А сабрата, који га је по налогу игумана пратио, овај чудновати догађај запањи и задиви се монаховој врлини и снази његове молитве. Врати се у манастир трчећи, па исприча све што се догодило. И игуман се задиви догађају и од тог тренутка сви су монаха изузетно поштовали и сматрали су благословом за манастир то што један такав монах живи са њима.

После само неколико година овај монах, који је био пример послушања, предаде своју душу Господу и цело општежиће утону у тугу што су изгубили једног светог човека. Игуман посла писмо првом монаховом Старцу да га обавести о блаженом крају његовог овоземаљског живота. Писмо се завршавало реченицом:

"Иако си нам послао немог човека, поживе међу нама као прави анђео."

Старац послушног монаха, пошто прочита писмо, задиви се послушности свог блаженог послушника, и пошто написа истину о њему, посла је игуману. А игуман позва све оце из манастира и прочита им следеће Старчеве речи:

„Свети игумане, блажени човек кога сам ти пре неколико година послао, уопште није био нем. Напротив. Благодарећи заповеди свог духовника, проведе све ове године у ћутању. Сада када га је Господ позвао себи, нека његове молитве буду са нама."

Протојереј И.Восторов који је посетио Јапан, записао је: « Није било човека, после Императора, који је уживао такво поштовање као Св.Николај. У главном граду Јапана није требало питати где се налази Руска Правослвна Мисија, довољно је било рећи само: «Николај», и буквално свако дете је знало где ће одвести госта Мисије. Православни храм је називан «Николај», и Мисија такође, чак су и само Православље називали «Николај»

Рођен је у Русији, а сахрањен је у Јапану. Од његове имовине остало је само неколико изношених мантија и богослужбених одежди, а на опроштај од њега дошло је велико мноштво становника Токија, чак је и император Јапана послао венац на његов гроб. Он није имао деце, а 34 хиљаде Јапанаца називали су га својим оцем.

Мисионар Николај Касаткин дошао је у Јапан 1861. године да би тамо основао јапанску православну цркву. У то време о хришћанству у Јапану није могло бити ни речи: закон о забрани туђих религија био је веома строг, а непослушни су се кажњавали смрћу. Но, Николај се уверио како му Бог даје прилику (могућност). У прво време он је богослужио у цркви при конзулату и спремао се за своју мисију.

Светитељ је одлично научио језик, схвативши, да ће моћи да се приближи срцима Јапанаца само ако зна њихов језик, такође он је изучио и месне обичаје и традицију. Шинтоизам са својим моралним кодексом, по схватању Касаткина, није ни мало био у противречности са православним учењем. Неколико будистичких школа биле су веома блиске хришћанству. Сваки дан он се молио Господу да му да прилику да проповеда тим људима. И Бог му је изненада одговорио на његове молитве, пославши му у сусрет убицу.

Посећујући дом руског конзула, Касаткин је мнoго пута долазио у сукоб са суровим и надменим Јапанцем. О овом човеку је Николај знао само то да је он поучавао вештини мачевања сина руског конзула. Такума Савабе – беспрекорни самурај, познати мајстор борбе мачевима, припадник тајне организације, чији чланови су свако деловање странаца сматрали за зло и били су спремни да истребе све странце који су се долазил у Јапан.

Отац Николај се чак и није упознао са њим, мислећи да сваки покушај разговора са њим је бесмислен. Но, једном не могавши да уздржи свој гнев, самурај је казао светитељу:

- Вас, странце, треба све побити. Ви сте дошли да уходите нашу земљу. А ти ћеш својом проповеђу највише нашкодити Јапану.

Свети Николај је схватио да је дошао час. Молио је Бога да нађе речи, којима би допрео до његовог надменог срца. На Савабеове гневљиве отужбе он је спокојно узвратио: «Да ли је праведно судити, или чак осудити некога, а да га не саслушаш? Да ли је праведно хулити на нешто, што не познајеш? Прво ме саслушај а потом суди. Ако је моје учење зло, тада ћу ја сам отићи.»

Самурај се нерадо сагласио да га саслуша. У почетку га је прекидао злим осмесима, но постепено је све дубље размишљао, а касније и сам упитао за нови сусрет и наставак разговора. После неколико оваквих разговора пред задивљеним Савабеом откривале су се истине хришћанства. О овом првом свом ученику отац Николај је записао: « Долази код мене један жрец древне религије да слуша о нашој вери. Ако не охладни или не погине (буде кажњен смртном казном за приступ хришћанству), од њега можемо очекивати много. Он је добро образован, уман, красноречив и свом душом предан хришћанству.»

Ускоро је Савабе довео оцу Николају двојицу својих најбољих другова, који су такође упознати са истином Божијом, и потом сами почињу проповедати својим сународницима. Године 1868. двадесет Јапанац је било спремно за примање Светог Крштења. Први јапански хришћани били су у већини, слични самурају Савабеу, ватрене патриоте своје отаџбине, који су одбацивали све вредности других народа иза граница Јапана, али, просветивши се увидели су у да кључ националног препорода Јапана у хришћанству.

Такуме Савабе, овај «јапански Савле», који је планирао гоњење Христове вере преобразио се у благовесника Павла (управо зато је и на крштењу добио име овог Апостола). После крштења Павле Савабе је променио свој живот. Постао је бескућник, а ускоро је због проповеди хришћанства стављен у подземну тамницу. Храбро је Савабе претрпео сва искушења, не ослабевши у вери. На крају, он је постао познати проповедник, први Јапанац, који је удостојен свештеничког чина.

После завршетка гоњења настало је повољно време. Закон против туђих религија је промењен, и Николај је могао да региструје Руску духовну мисију. У почетку су се службе обављале у православној цркви при конзулату. Међутим, стадо је расло. Године 1872.

Николај се сели Токио и тмо организује православну заједницу, коју је већ 1873. године чинило више од 400 људи.

Успех мисије Николаја Касаткина, објашњава се тиме што је јапанска православна црква, од самога почетка чувала национална обележја. Мисионар се брижљиво односио према достигнућима националне културе. Например, у православним храмовима по локалном обичају ходали су боси, а проповеди су слушане седећи на поду. Мисија је издала много књига на јапанском језику. Архиепископ Николај никада није вређао религиозна осећања Јапанаца, никада није осуђивао будисте, чак је и међу будистичким свештенством имао много пријатеља. Године 1878. била је основана знаменита Токијска Духовна Семинарија. У прве четири године овде је образовање било слично академском: предавали су се европски језици, јапанска и кинеска класична литераура, општа и јапанска историја, философија, психологија, медицина и математика. Ниво предавања је био веома завидном нивоу, да су чак и високи јапански чиновници уписивали овде своју децу. Многи од васпитаника семинарије постали су високи државни функционери или познати научници. Сви правосалвни хришћани после завршеног четвртог течаја катихетизације могли су да упишу семинарију.

Године 1904. почео је руско-јапански рат. Касаткин је био једини Рус који је остао у Јапану. И, необазирајући се на то, он је и овом приликом показао свој искрени патриотизам, прежиљавајући невоље рата, и неостављајући своју паству. «Свака личност има свој корен у свом народу, као што нема биљке без корена- записао је Николај после руско-јапанског рат-ишчупајте корен и биљка ће се увенути. Тако вене и моја душа због посрамљења моје отаџбине, и пораза на копну и мору, и због унутрашњих неприлика... Цео дан таква туга, такво униније, како не постоји на овом свету Божијем, никакво дело ми не успева. »

«До сада сам се молио за напредак и мир Јапанског царства, а сада када је објављен рат између Јапана и моје отаџбине, ја, као руски поданик, не могу да се молим за победу Јапана над мојом отаџбином... Од сада јa нећу узимати учешћа у заједничким богослужењима.. Већ ћу сву своју снагу усмерити на превод богослужбених књига...»

Када је дошао директор Семинарије, да му саопшти да све јапанске школе следећа два дана неће радити, због празновања победе над Русијом и потписивања мира, што значи да и мисионарске школе морају да следе ову одлуку. Николај је у свом дневнику записао

следеће: « Несумњиво, треба пустити и наше ученике да се радују не мање од других, јер имају на то пуно право, као патриоте.»

До свог последњег дана живота Николај је радио на преводу Библије на јапански језик. Непосредно пре своје кончине, превео је Нови Завет и неколико богослужбених књига. Притом, прилазио је овом послу веома брижљиво, поштујући културне особености Јапанаца. Желео је да јеванђељски текст, учини познатим и прихватљивим, а са друге стране да буде сачувана његова узвишеност.

Николај Касаткин се упокојио 16. фебруара 1912. године. Јапански цар је дозволио да он буде сахрањен у Токију. Није сваки странац био удостојен овакве части. На његовој сахрани било је окупљен велики број не само хришћана, већ и осталих људи вера, који су дошли да искажу поштовање овом мисионару.

После своје смрти, својим потомцима оставио је Саборни храм, 8 цркава, 175 молитвених домова, 276 парохија, једног епископа, 34 свештеника, 8 ђакона, 115 проповедника. Број верујућих православних достигао је 34.110 људи, не рачунајући 8.170 раније усопших. Од његове личне имовине остало је неколико изношених мантија и богослужбених одежди.

Између многих венаца на гробу светитеља, нарочито је био запажен венац послат од императора Јапана. Овакву част император није никада указао ниједном странцу, ово је био знак признавања упокојеном све што је учинио за земљу.

Али око није видело, нити је ухо чуло, нити је у срце људско дошло, каквим је славним венцем архиепископа Николаја овенчао Цар царева, Коме је он служио до последњег трена, до свог последњег уздаха.

 

Свештеник Бобан Стојковић, професор Призренске Богословије у Нишу,

и аутор књиге «Хришћанство у земљи излазећег сунца» 

Беседа митрополита волоколамског Илариона (Алфејева), председника Одсека спољних црквених веза Руске православне цркве, у недељу 2. септембра 2012. године

„У данашњем еванђељском читању чули смо причу од Господа Исуса Христа, како је неки човек домаћин желео да прикупи плодове из свог винограда. Он је послао слугама који су се трудили у винограду, своје слуге, и они су гласнике једног за другим, премлаћивани и убијали. Коначно, домаћин им је послао свог сина, међутим и њега су убили, говорећи: „Ово је наследник; ходите да га убијемо, и да присвојимо наследство његово.“ (ср. Мт. 21, 33-39). Ова парабола говори, наравно, о историји старозаветних народа Израиља, коме је Бог слао пророке, гласнике Своје благодати.

Али због окорелости срца Јевреји нису слушали глас пророка, нису слушали глас Божији, пророци су били гоњени и прогоњени, а многи од њих и убијени. Ово указује Апостол Павле у посланици Јеврејима, подсећајући на историју израиљског народ, и како овај народ није прихватао гласнике Божије. Међутим, ова прича значајна је не само за Израиљ, него и за сво човечанство у свим временима и епохама, јер увек постоје људи који нису спремни или не желе да чују глас Божији. Вољи Божијој предпостављају своју, људску вољу, као што добру предпостављају зло. Читајући о свакодневним злочинима или убиствима, запањени смо и питамо се: „Како може један човек подићи руку на другога? Одакле у срцима људи толико зла?“ И у исто време, питамо се како се заштитити од овог зла, да заштитимо нашу децу од њега, како се не би ширило, а можда се и нас не тиче? Не постоји човек кога се зло никада није дотакло. Свако од нас у свом животу је упознао зло, које долази до нас обично кроз друге људе. И врло често се с тугом питамо : „ Одакле толико зла, зашто је оно међу људима?“ Постоји само један противотров, једини начин да се савлада зло у људској души: поверење у Бога, нада у Његову вољу да црпимо снагу за живот у Богу и Његовој Светој Цркви. Ми никада не може да постигне зло избацимо из других људи, али можемо се трудити да зло превазиђемо у себи, у нашим срцима.

Зато смо ми - чланови Цркве Христове, пре свега, дужни и обавези да се боримо против зла и превазиђемо га у себи. Господ Исус Христос каже да зла дела: убиства, прељубе и други греси долазе из људског срца (Мт. 15, 8), ту је извор зла - у нашим срцима, али не у оном које је Бог створио, већ у оном које ми сада имамо, које је посла пада у грех починимо много грехова. Овај извор зла морамо зауставити нарочито молитвом, покајањем, исповешћу и Светим Причешћем, еда би се Господ уселио у нас, како бисмо знали да се наша људска воља не налази у нашим рукама, већ Господ делује преко наших руку и наших срца и оживотворава нас како бисмо помогли и другим људима. Зато нас је Господ и призвао у Цркви Својој, да бисмо се причешћујући се од једног Хлеба и једне Чаше, просвећивали се духовно, постајали мудрији, освећивали се Божанском светлошћу и ту светлост преносили другима. И кад буде више добра воља у нашим

срцима, биће и више добра свуда око нас. Добро истерује зло, баш као светлост истерује таму. Молимо Господа да нам помогне да будемо добри хришћани. Молимо Га да нас заштити, наше породице и нашу деца од свакога зла. Не заборављајмо се је најјача одбрана од зла - Сам Господ. Ако се у Њега надамо, а не у кнезове, синове људске у којима нема спасења (Пс. 145, 3.), Бог ће нам дати да заштитимо и наше ближње и нашу децу.“

 

превео презвитер Бобан Стојковић,

професор Богословије Св. Кирила и Методија 

Значај новозаветних списа као историјских извора о личности Господа Исуса Христа и раној Цркви

Бог открива себе човеку постепено, кроз догађаје и јављања своје речи у историји. Пуноћа тог откривења дарована je људском роду у личности Господа Исуса Христа. Свето Писмо Новог Завета представља писано сведочанство о искуству заједнице светих Апостола и верне браће са Господом Исусом Христом. У новозаветним списима je сачувано сведочење очевидаца и учесника тог искуства – о животу и делу Господа Исуса Христа и о рађању новозаветне Цркве.

Међутим, ови списи се не могу сматрати класичним историјским хроникама. Они немају за циљ да прикажу историјске догађаје у неком строгом историјско-научном реду и систему, да би ови, као такви, послужили као извор некаквог претпостављеног научног истраживања. Ови списи су били намењени, пре свега, богослужбеној употреби, што значи да je сваки од њих био упућен некој конкретној црквеној заједници. Писци новозаветних књига –Апостоли и њихови непосредни ученици – сведочили су у њима своје искуство заједништва са Господом Исусом Христом. Ha тај начин су намеравали да и верну браћу свога времена и каснијих поколења упуте на Цркву, као заједницу вечног живота, у којој се открива Бог Отац кроз Господа Исуса Христа у Духу Светом. Сами свети Апостоли говоре о томе: „Што беше од почетка, што смо чули, што смо видели очима својим, што сагледасмо и руке наше опипаше... Објављујемо вама да и ви с нама имате заједницу, a наша заједница је са Оцем и са Сином његовим Исусом Христом” (I Јн I 1-3).

Новозаветне књиге, иако не историјске хронике у научном смислу речи, већ црквено-богослужбени списи, ипак сведоче о истинитим историјским догађајима и о стварном искуству Апостола – живих и конкретних људи. To сведочење je настало као плод сагледавања из перспективе искуства црквене заједнице, дакле, из унутрашњости Цркве, a не из перспективе некаквог спољашњег ауторитета који би систематски бележио догађаје из ране црквене историје и из живота Господа Исуса Христа.

Савремена критичка наука не оспорава историјску веродостојност личности Господа Исуса Христа. У томе се види извесан напредак у односу на негативну историјску критику XIX и XX века, чије се схватање личности Господа Исуса Христа и ране црквене заједнице показивало као идеолошки оптерећено. Такво схватање je често било плод некакве унапред постојеће идеје или поставке, у оквиру којих су научници покушали да објасне ова питања. И данас се питања о веродостојности јеванђелског описа Господа Исуса Христа, или о евентуалном постојању подела на различите групе у ранохришћанској заједници, јављају као актуелна и жива. Сада се на њих одговара тако

што се аутентичност новозаветних списа као сведочења вере ране Цркве више не доводи у питање. Друго je питање хоће ли људи прихватити то сведочење или не. Сама вера у Господа Исуса Христа, као Сина Божијег и Месију који собом доноси Царство Божије, показује се као ствар слободне одлуке човека: да прихвати Божији позив, који нам je свима упућен кроз Цркву. Ова вера се догађа као плод сарадње Бога, који нам се открива и дарује кроз своју Цркву, са човеком, који прихвата тај позив.

Господ Исус Христос – Оснивач и Темељ Цркве: Рођење, учење и чуда

Најзначајнија, највеличанственија и најтајанственија Личност светске историје –Исус Христос – појавио се у мало познатој области Римске царевине, у Палестини, као припадник јеврејског народа, који je римски историчар Тацит назвао најмрачнијим и најпогубнијим од свих народа. У свом народу Исус je тридесет година живео повучено, као дрводеља. У тим годинама нико, осим Пресвете Богородице и праведног Јосифа, није знао ко je Он.

Напунивши тридесет година, Исус започиње свој јавни рад. Иако није поседовао академско и уметничко образовање, политичку моћ нити оружје, његова реч je поседовала божанску силу и ауторитет. Око себе je окупио групу сиромашних ученика – Апостола, неуких рибара, који су пошли за њим оставивши свој пређашњи начин живота. Исус се са својим ученицима скоро увек кретао у сиромашном народу, често се дружећи са највећим грешницима (блудницама и цариницима) и исцељујући болесне. Говорио je да лекар није потребан здравима, већ болеснима. Његова реч и његова чуда показивали су да je Он онај који има власт. Суштина његове поруке састојала се у благој вести да је Царство Божије са Њим већ дошло. Он сам, његова личност, јесте пут, истина и живот. Царство које Он собом доноси, биће у својој пуноћи остварено по његовом поновном доласку (Мт. 24). Ми већ сада постајемо припадници тог Царства заједничарењем у његовом телу и крви (Мт. 26;Лк. 22;Јн. 6). Отуда је читав живот Апостола и верних, с једне стране, био усмерен на задобијену заједницу са Господом Исусом Христом, заједницу новог и вечног живота, док се, са друге стране, тај живот одвијао кроз ишчекивање што скоријег Другог доласка Христовог и потпуног остварења те заједнице и Царства Божијег (I Сол, 1,10).

Јеванђеља нам откривају Господа Исуса Христа као Месију – помазаника – Христа, као онога на коме је Дух Свети, као онога кроз кога делује Дух Божији, као онога који објављује и доноси Царство Божије. Ово царство је у Старом Завету називано царством Израиљевим, царством изабраног народа Божијег. Сва старозаветна пророчанства говорила су о доласку Месије који ће установити вечно Царство Божије. Нови завет, нарочито Јеванђеље од Матеја, показује да су се сва та пророчанства остварила у личности Исуса „ из Назарета”. Јеванђеља говоре да је тај Исус Назарећанин заправо исти онај Месија – Христос кога су Јевреји очекивали. Зато се Исус у јеванђељима назива Христом. Вера ране Цркве садржала се у исповедању: да је Исус заиста Христос. Речи Господ Исус Христос подразумевају исповедање вере у Исуса Назарећанина који је Христос, обећани

Месија израиљског народа и Господ. Још у Старом Завету Месија је називан Сином Човечјим, при чему је, у књизи пророка Данила, Син Човечији описан као онај који има моћ и власт над народима, који је сам Господ. Тако је у Старом Завету израз Син Човечји указивао на божанско достојанство Месије. У том смислу и сам Господ Исус Христос често говори о себи као о Сину Човечјем тј. као о Господу. Његово рођење од Духа Светога и Марије Дјеве потврђује да је Он један од нас, један од људи, а да је уједно и предвечни Бог, који нема земаљског оца, већ је зачет Духом Светим. Ово значи да је Исус, као Син Божији, постојао и пре свог рођења у телу. На појединим местима у Новом Завету он се обраћа Богу Оцу речима: Авва, Оче (Гал.4,6). Израз Aвва, који потиче из арамејског језика, указује на блиску заједницу љубави између две личности, заједницу Оца и Сина, која захтева посебну реч да изрази то јединство насупрот речи која означава тек физички, телесни род. Овим изразом се истиче да је лична веза и заједница Господа Исуса Христа са Богом Оцем виша него што то може да се изрази речима отац и син у њиховој свакодневној употреби. Зато се у Новом Завету и говори о Христу као Сину Божијем.

Господ Исус Христос – Оснивач и темељ Цркве: страдање, Васкрсење, Вазнесење и ниспослање Светога Духа на Апостоле

Господ Исус Христос је прекоревао јеврејско свештенство и поглаваре за формализам у вери и за инсистирање на спољашњем испуњавању Мојсијевог закона. Често је говорио да Бог не жели жртве паљенице, већ милост, чисто срце од човека. Говорио је о потреби промене, преображаја, новог, духовног рађања човека и о времену када ће се сви молити не у једном или другом храму, већ у Духу и истини. Христос је ухваћен и оптужен због проказивања јеврејских старешина, а највише због сведочења о себи као о Сину Божијем. Ово је за Јевреје значило хулу на Бога. Захваљујући јеврејским вођама и њиховом утицају код римских власти, Христос је осуђен и распет на крст као непријатељ Римског цара. У позадини те осуде свакако је стајала Христова доследност у својој синовској љубави према Небеском Оцу. Зато што је себе објавио као Сина Божијег и зато што је том свом идентитету био веран до смрти, Господ Исус Христос је и пострадао на Крсту.

Јеванђеља се углавном завршавају описом Христовог Васкрсења. Јеванђеља од Матеја и од Луке дају и краће описе Вазнесења, док Дела апостолска почињу приказом Вазнесења и Силаска Светога Духа на Апостоле. У својој беседи овом приликом свети Апостол Петар говори да је Бог Отац Духом Светим подигао Господа Исуса Христа из мртвих (Дап. 2). Овај моменат је важан по томе што указује на Васкрсење Христово као на основу, залог свеопштег васкрсења човека и твари при његовом Другом доласку (Рим. 8). Онај који је васкрсао Христа из мртвих, истим својим Духом ће васкрснути и нас, за вечни и бесмртни живот у Царству Божијем.

Четрдесет дана по Васкрсењу, после вишекратног јављања Апостолима и вернима, Христос се (Духом Светим) вазнео на небо и сео са десне стране Оцу. Ово његово

узношење представља прослављање и узношење човека и твари до висине славе Божије - до престола Бога Оца. С друге стране, Вазнесење омогућује човеку да слободно прихвати Господа Исуса Христа. Да се Христос није вазнео, већ да је, као Васкрсли, остао са нама, човек не би имао слободу да га прихвати или одбаци. Тада би сви, у страху од смрти, а видевши га Васкрслог, били приморани да га прихвате. Међутим, слобода тог прихватања чини саму основу односа између Бога и људи. Зато, да би човек слободно усвојио све оно што је Господ Исус Христос учинио за људски род, Он обећава да ће послати Духа Светога.

Од обичне заједнице оних сабраних око Христа, Дух Свети ће саздати заједницу Тела Христовог. На тај начин, Господ Исус Христос ће, до свог Другог доласка, бити присутан у Духу, као Црква. То је и разлог због којег Исус каже Савлу: “Савле, Савле, зашто ме гониш”,док је Савле, заправо, гонио хришћане (Дап. 8,3). По свом обећању, Спаситељ је у педесети дан по Васкрсењу, о старозаветном празнику Педесетнице, заиста и послао свога Светог Духа. Био је то дан када се, ради тог празника, у Јерусалиму сабрало мноштво народа. Око сто двадесет душа у горњој соби, са Пресветом Богородицом и Апостолима, чекало је силазак Светога Духа, који ће их оспособити за проповед и ширење Јеванђеља.

Овај догађај многи сматрају „рођенданом Цркве”. Ипак, овај догађај је, пре свега, значио званичну и јавну објаву Цркве и почетак њеног спасоносног дела. Само њено оснивање и установљење везано је за време пре празника Педесетнице, за саму личност Господа Исуса Христа. Наиме, Педесетница је дан у којем се Црква открива свету као Тело Христово. Отуда се о Цркви може и треба говорити као о самом Христу, будући да тело увек у исто време има и своју главу. Почетак Цркве треба тражити у самој личности Господа Исуса Христа, јер се на тој личности она и темељи. Најстарији црквени писци (на пример, писац Друге Климентове посланице), говорећи о прапостојању Цркве, указују на личност Господа Исуса Христа. Личност Христова обухвата собом целокупно своје Тело, читаву Цркву. Другим речима, један обухвата мноштво, заједницу многих. По Августиновим речима, Црква је сав Христос. Отуда Педесетница не представља сам почетак, већ тек прву званичну и јавну објаву Цркве као Тела Христовог.  

Однос римске власти према Јеврејима

У Христово време Галилејом и Северном Трансјорданијом владали су јудејски кнезови (тзв. цареви), а Самаријом, Јудејом и Идумејом управљао је римски гувернер (намесник). Међутим, Ирод Агрипа је 4I године од Римског императора Калигуле добио власт над Јудејом, Самаријом и Идумејом. После смрти Ирода Агрипе читава земља је била припојена провинцији Сирији и њоме су управљали римски прокуратори (намесници), подређени гувернерима у Сирији, док су резиденцију и даље имали у Кесарији. Од ових римских прокуратора у Делима апостолским спомињу се Феликс и Поркије Фест, чија је управа започела око 60. године.

Ова римска власт је својим безобзирним понашањем довела мржњу јудејског становништва до врхунца. У томе се истицао прокуратор Гесије Флор, који је око 66. године опљачкао храмовну ризницу. Због овог чина Јевреји су презрели прокуратора и ишли су по Јерусалиму просећи новац за “сиромашног” намесника. Гесије Флор се на то разбеснео, те је дозволио својим војницима да пљачкају Јерусалим. Чак је захтевао да уведе своје трупе у Јерусалим свечано, уз поздраве Јевреја. Водећи политику компромиса, јеврејски првосвештеник је успео убедити Јевреје да поздраве римске трупе приликом њиховог свечаног уласка у Јерусалим. Међутим, по налогу прокуратора, римски војници нису отпоздравили Јеврејима. Због овог понижења дошло је до устанка незадовољних Јевреја. Прокуратор је морао да се повуче у Кесарију, а устаници су заузели округ око храма. У Јерусалиму је остао само део римске војске у тврђави Антонији, док је читав град био у рукама устаника.

Први јудејски устанак и разорење Јерусалима

У то време Агрипин син, Агрипа Други, је владао у Трансјорданији. Првосвештеник у Јерусалиму, као и свештенички и фарисејски кругови опомињали су устанике на попуштање пред моћном Римском силом. Међутим, устаници су убрзо заузели и тврђаву Антонију, тако да је читав Јерусалим био у њиховим рукама. Одушевљени овим успехом, многи Јевреји су пришли устаницима. Они који су и даље оклевали били су погубљени, или присиљени да се придруже покрету. Чак је и првосвештеник убијен. После неуспешног похода на Јерусалим од стране Римског намесника у Сирији Кестија, у очекивању противудара Римске војске, Јевреји су у Галилеји изградили чврста одбрамбена упоришта. За организатора одбране, из Јерусалима је у Галилеју, био послат млади свештеник Јосиф (Флавије).

Ово се догађало у време императора Нерона, који је опуномоћио Веспазијана, свог најбољег генерала, да поведе рат против Јевреја. Он је са својим сином Титом кренуо на

Исток. Отпор Јевреја у Галилеји је био скршен за месец и по дана. Најфанатичнији међу устаницима нису желели да се живи предају, те су се убијали. Јосиф је одбио овакво понашање и предао се Веспазијану, проричући му том приликом да ће задобити царску круну. Јосиф је остао у Римском главном штабу, где је и постао сведок и хроничар овог јудејског рата.

Вођа зилота Јован од Гисхале је са мањом групом побегао у Јерусалим. Године 67. цела Галилеја се поново нашла у рукама Римљана. У самом Јерусалиму је дошло до поделе између устаника. Једну групу је водио Јован од Гисхале, а другу Симон бар Кохба. Ове стране су водиле сукоб, злостављајући уједно све оне који нису хтели да им приђу. Прва хришћанска општина у Јерусалиму није учествовала у овом устанку, биће да су се хришћани су се преселили у место Пелу, источно од Јерусалима.

Веспазијан постаје цар 69. године. Наредне године је његов син Тит, на празник Пасхе (када је много поклоника било у храму), ударио на Јерусалим и затворио град. У исто време устаници, уместо да се заједно супротставе Римљанима, водили су међусобно грађански рат. У налету Римљана изгорео је Јерусалимски храм, а вође устаника су доспели у заробљеништво и одведени у Рим ради тријумфалне параде. Са падом Јерусалимског храма и самог града јудејство је изгубило свој видљиви центар. Последњи отпор Јудејаца угушен је 73. године, падом Масаде (тврђаве на високој гори на обали Мртвог мора). Тада је Јудеја одвојена од Сирије и учињена царском провинцијом, чији је гувернер резидирао у Кесарији.

Други јудејски устанак

При разорењу Јерусалима били су побијени сви садукеји. Јудејство је опстало захваљујући фарисејима и књижницима (тумачима закона), који су радили на оснивању јудејских општина. Са нестанком храма престао је и култ жртвовања, а поштовање свога Бога Јевреји су надаље изражавали у синагогама. У месту Јамниј заседао је нови Синедрион, чији чланови више нису били свештеници и старци већ књижници. Синагоге су тако одржавале Јевреје у вери отаца, и кроз њих се очувао и даље развијао живот јеврејске заједнице.

Палестински Јевреји су око 132-135. г. још једном покушали да збаце римску власт. То је тзв. Други јудејски устанак, под водством Бар Кохбе. Повод за устанак највероватније су дале две наредбе императора Адријана (117. и 138. године) о подизању Јупитеровог светилишта на месту рушевина Јерусалимског храма, као и о забрани обрезивања. Ово је, наравно, изазвало велико огорчење код Јевреја. Дошло је до устанка, при чему су врло брзо ослобођени Jудеја и Јерусалим. Обновљен је култ жртвоприношења. У знак новостечене самосталности почело је и ковање новца, као и бројање година према датуму новог ослобођења. Најугледнији књижник тог времена, Раби Акиба, поздравио је вођу

устаника као обећаног сина звезде (IV Mојс. 24,17). Све је изгледало као да је наступило месијанско време.

Јудејски хришћани у Палестини нису могли одобрити месијанске претензије Бар Кохбе, вође устанка, тако да су многи од њих у то време мученички пострадали. Према Апологији Јустина Философа, ко се тада нећкао да се одрекне Христа као Месије био је ухапшен, а многи су и погубљени.

Коначна пропаст јудејских устанака и однос Јевреја према хришћанима

Римљани су полагано и тактички иступали против устаника, тако да је временом отпор јудејских бораца почео да јењава. Последња тврђава која је пала била је тврђава Бет-Тер на обали Мртвог мора. У тој последњој борби погинуо је и Бар Кохба, вођа устанка,тиме је пропала јеврејска нада да је он Месија који ће успоставити доба спасења.

Ha рушевинама Јерусалима је основана римска колонија која је добила име Елија Капитолина (Аelia Сapitolina). Такође је подигнут и Јупитеров храм. Јудејцима је било забрањено да уђу у овај нови град. Стога су у њему становали само нејевреји. У IV веку Јеврејима је дозвољено да у дан жалости (дан разрушења Јерусалима и Јерусалимског храма, 9. ава, по нашем календару, почетком августа) дођу у град и приступе зиду који је остао од Иродовог храма како би на том месту произнели Богу своје жалбене молитве.

У самом устанку били су побијени и многи књижници. Многобројне жртве биле су инспирација живим Јеврејима да се надаље окупљају око Закона и тиме сачувају веру свога предања. Многи од њих сматрали су хришћане из јудејства, јудеохришћане, издајицама своје домовине, због њиховог неучествовања у устанцима. Зато су хришћани још у време устанака често били на мети Јевреја. После коначног пада Јерусалима и храма у II веку, Јевреји су наставили своје непријатељство према хришћанима тиме што су узимали учешће у гоњењима хришћана од стране многобожаца.  

субота, 27 JULY 2013 23:55

СВЕТ У ВРЕМЕ ХРИСТА

Written by

Цивилизације старога света

У време Христовог доласка у свет постојало je више цивилизација, које су једна другој биле непознате и међусобно одвојене. У великим пространствима Азије, изолована од осталог света, Кина je имала веома развијену културу и цивилизацију. Одмах уз њене границе, Индија није била уједињена у једну државу као Кина, али се одликовала богатим и древним културним наслеђем. Западно од Индије налазило се Персијско царство, које je на историјској сцени заменило древни Вавилон и Асирију; било je у сталним сукобима са суседним, Римским царством. У Римском царству била je развијена тзв. грчко-римска цивилизација. Царство се простирало око Средоземног мора, те je заузимало већи део Европе, Блиски исток и северну Африку. Ha западној хемисфери, паралелно и потпуно изоловано, развијала се непозната цивилизација Маја. Осим ових великих цивилизација, мноштво варварског становништва je живело расејано пo читавом свету.

Ове цивилизације су имале, свака за себе, изузетно развијен религиозни живот. Све старе религије су представљале сведочење људског трагања за Богом, покушај схватања смисла живота и смрти, смисла постојања света и човека у њему. С обзиром на то да се хришћанство појављује на просторима грчко-Римског света, ми ћемо нешто више говорити о религиозно-моралном стању и географско-политичком положају Римског царства.

Религија грчко-римске цивилизације

Религија грчко-Римског света je спадала у многобожачке (политеистичке) религије. To je била религија богата боговима и богињама обдарених свим људским особинама (и врлинама и слабостима). Легенде о овим божанствима инспирисале су раскошну уметност грчко-Римског света, која je била изражена највише у митолошкој књижевности и вајарству. Римско царство се ширило и ван пространстава обухваћених грчко-Римском културом. Да би лакше задржало своју власт на тим новоосвојеним просторима, морало je да њихова народна божанства, божанства потчињених и поробљених народа, унесе у римски пантеон и постави их упоредно са својим боговима. У обичном, простом народу, то je доводило до слабљења вере у грчко-римска божанства. С друге стране, римска интелигенција није веровала у своје богове сматрајући их производом људске маште. Наиме, о божанствима ове културе често се говорило у категоријама које су их представљале као неморалне и раскалашне. Зато су они, као такви, постајали предметом исмевања, нарочито у позориштима и јавним местима грчко-римских градова.

Ипак, власти Римског царства биле су свесне чињенице да су државно уређење Рима и његова стабилност били чврсто везани за религију. Зато je Стари Рим покушавао да силом

закона одржи и очува народну религију. У околностима ширења империје то je било тешко остварити. Пад религиозности довео je и до пада морала. Римски грађани у Азији, с једне, као и дивља германска и британска племена, с друге стране, нису се могли ујединити у религиозном поштовању Јупитера, Венере, Марса и других божанстава Рима, која ни сами Римљани нису схватали озбиљно. Истина, у грчко-Римском свету било je философа чија су учења била племенита и достојна поштовања, али ова учења нису могла да утичу на широке народне слојеве као религиозни култ.

Зато се стање грчко-Римског света у време доласка Господа Исуса Христа може назвати стањем велике духовне глади. У азијским земљама које су Римљани освојили, постојале су тзв. мистеријске религије. Оне су обећавале личну бесмртност, оно што им грчко-римска религија није пружала. У њима се обично говорило о смрти и поновном рођењу неког великог легендарног јунака или бога-спаситеља. Тако се у паганском грчко-Римском свету, мада на један искварен, искривљен начин, јавила свест о потреби доласка једног Спаситеља. Који ће човека и читав свет спасити од безнађа, бесмисла и смрти. Можда je то најсликовитије, на неколико векова пре доласка Христовог, исказано речима великог грчког философа Платона: „Неће бити на земљи реда све док га неки ванредни божанствени случај не уведе међу људе. Осим ако Бог, сакривши се у облику човека, не објасни и наше односе према њему и наше међусобне односе. ”

Ово ишчекивање помоћи одозго било je веома живо у грчко-Римском свету, у време пред долазак Господа Исуса Христа. По сведочењу римских историчара тог времена, Гаја Светонија и Корнелија Тацита, у народу je кружила прича да ће Исток постати веома јак, a да ће из Јудеје изићи старешина света. Римски песници (Вергилије и други) опевали су очекивање чудесног избавитеља. Једноставно, читав грчко-римски свет je био прожет унутарњим немиром, гладан и жедан једне нове, дубоке и снажне вере, која ће дати одговор на све древне и вековне људске вапаје за Богом. Овај свет je жудео за вером која неће бити плод и производ људског трагања, већ дар свише, откривење свише, ванредни божански случај-како га je називао велики Платон.

Религија старог јеврејског народа

Један од народа под влашћу Римског императора био je и јеврејски народ. Јевреји су живели у Палестини, земљи на источној обали Средоземног мора, до реке Јордана и Мртвог мора на истоку. To je био пастирски народ, чији се предак, праотац Аврам из Вавилона доселио у Палестину, земљу у коју гa je Бог призвао и обећао му je. Историја јеврејског народа је описана у Светом Писму Старога Завета. У поређењу са другим народима свог времена, Јевреји су били једна мала и политички безначајна група људи. Својом уметношћу или архитектуром нису могли да парирају једном Египту или Грчкој. У државно-политичком смислу, осим под царевима Давидом и Соломоном, нису имали своје чврсто, уједињено царство. Често, јеврејски народ није био веран ни својим вођама ни свом Богу. Ипак, иако Јевреји нису били, пo некаквим достигнућима или развоју, ништа

посебно уочљиви између осталих народа старога света, Бог je одабрао управо њих за људе којима ће се вековима (у Старом Завету) откривати као свом изабраном народу.

Мали, пастирски народ je, и поред својих слабости и преступа, прихватио Божији завет, ступио je у савез са Богом, усвојио je веру у једног Бога, Творца свега видљивог и невидљивог. Патријарси, пророци, духовни вођи јеврејског народа и сви свети људи Старога Завета примили су и прихватили обећање Божије о Спаситељу – Месији – Божијем Помазанику, који ће доћи у свет и установити вечно Царство Божије са својим изабраним народом и са свима онима који ће у Њега веровати. Старозаветне пророчке књиге обилују пророштвима о времену доласка Месије, о појединостима из Његовог живота на основу којих ће гa народ препознати и прихватити. Сва ова пророчанства су се испунила доласком Господа Исуса Христа. Међутим, јеврејски народ као целина није прихватио Месију. Иако je првобитна Црква углавном била састављена од верних који су били из јудејства. Који су били Јевреји, тј. јудеохришћани, касније je, већ током првог века, настала доминантна група оних хришћана који су дошли у Цркву из незнабоштва.

Велики део своје историје Јевреји су провели у сужањству под другим народима и страним завојевачима. Зато су они, нарочито у време тешког ропства под Римским царством, долазак Месије почели да доживљавају као долазак војно-политичког владара. Веровали су да ће их он избавити из ропства и покорити свет под њихову власт. Због тога већина Јевреја у личности Господа Исуса Христа није видела истинитог Месију, обећаног у Старом Завету изабраном народу. Ово je била највећа заблуда јеврејског народа. Старозаветни, изабрани Божији народ, израиљски народ, који, je упркос свој својој историјско-културној скромности, ипак био изабрани народ старог света, народ који je исповедао веру у једног Бога, и то пре свих развијених и цивилизованих народа, сада je, одбацивањем Месије – Господа Исуса Христа, отцепио себе од обећања и извора, од корена и од оног стабла које je Господ засадио у Старом Завету откривајући се старозаветним оцима. Нови народ Божији, нови Израиљ постала je Црква Новог Завета, у којој се налазе и „Јевреји и Грци”, тј. сви народи који поверују у Господа Исуса Христа, као једно, један и јединствен Божији народ. Зато се Црква назива Новим Израиљем, новим изабраним народом Божијим. У том призвању народа Божијег позвани су сви народи, све нације, сви људи, без икаквих подела и повластица. У Христу, пo речима Апостола Павла, нема више Грка ни Јевреја, роба ни слободњака (Гал.3,28). Иначе, у религиозном животу Јевреја, пред долазак Христа Спаситеља, под утицајем наведених историјско политичких околности, испољавало се живо тражење религиозне истине. Услед тога je дошло и до појаве различитих верскополитичких странки, групација које су се разликовале пo свом односу према старозаветном закону и јеврејској вери уопште. Најпознатије од њих су биле секте садукеја, фарисеја, зилота, есена, терапеута, књижевника и кумранска заједница. О њима нећемо говорити опширније, него ћемо само навести оно пo чему се истичу. Тако, садукеје одликује рационалистичко схватање религије, јер су одбацивали бесмртност душе, постојање духовног света, васкрсење мртвих. Фарисеји су били познати по слепом

испуњавању старозаветног закона и старозаветних јеврејских предања. Формалистички однос према закону и његово детаљно испуњавање била je њихова главна карактеристика; с друге стране, есени и терапеути су се одликовали једним духовним поимањем религије, скоро до укидања њене обредне стране. Кумранску заједницу и зилоте одликује ревностан однос према закону, однос који није дозвољавао никакве компромисе по питању његове примене у свакодневном животу. Зато су припадници кумранске заједнице представљали једну издвојену групацију која je живела по веома строгим правилима са наглашеним есхатолошким ишчекивањем доласка Царства Божијег. Зилоте je издвајало често физичко супротстављање незнабожачкој власти која je била поробила изабрани јеврејски народ. Књижевници (односно књижници) су представљали тумаче Закона и за циљ су имали чување предања, објашњавање и примену Св. Писма; били су веома образовани и цењени у народу. У свом поучавању су користили и методе и достигнућа Грка и примењивали их у тумачењу Закона.

Пуноћа времена

У ширењу хришћанске вере Апостолима и раној Цркви су од велике помоћи биле колоније јеврејских трговаца, које су постојале широм грчко-Римског света. Побожним и озбиљнијим многобошцима грчко-Римског света јеврејска вера у једног Бога била je веома привлачна. Вера у једног Бога, Божији закон у Старом Завету (Десет Божијих заповести), вера да се Бог открива и делује кроз историју, са конкретним људима и у конкретним историјским догађајима, нагонила je многе многобошце да поверују у „јеврејског” једног Бога; тако су постајали прозелити, обраћеници у јеврејску веру. Они међу њима који су били потпуно посвећени јеврејској вери, који су прихватали јеврејске обреде и морални закон називани су дошљацима правде. Они пак, који су прихватали само морални закон, били су дошљаци врата. Тако су многи пагани, управо прихватањем јеврејске вере, били припремљени за примање хришћанства. Наиме,проповедајући веру пo грчко-римском свету, Апостоли су увек полазили од синагоге (места сабирања Јевреја на молитву) у одређеном месту грчко-римске империјегде би се нашли.

Није случајно што je Господ Исус Христос дошао управо у време у које je дошао, и то у свет (грчко-римски) и цивилизацију у коју je дошао. По речима Апостола Павла, дошао je када je наступила пуноћа времена (Гал.4,4), родивши се у Витлејему Јудејскоме. Пуноћа времена подразумева оно време у којем je Бог одлучио да испуни свој план о спасењу човека. У време доласка Господа Исуса Христа римска освајања била су готово завршена. Читава васељена, читав познати насељени свет, био je под влашћу Рима. Ово, Римско царство je било покривено мрежом путева па је било веома лако обићи Европу и Блиски Исток. Једноставно, историјски догађаји су Божијим промислом припремили путеве да Апостоли успешно и брзо расеју семе хришћанске вере.

С друге стране, Рим je наследио старогрчку културу која се распростирала упоредо са ширењем империје. Светски језик оног времена, којим je говорила већина становништва,

био je грчки. To je омогућило лакше и брже ширење хришћанства, јер се оно у почетку проповедало управо на овом језику и на просторима грчко-Римског света. Како су показали каснији векови, грчки језик и грчка култура били су у стању да изразе богато искуство новозаветног откривења, бивајући у том процесу и сами преображени, христијанизовани.  

Страна 1 од 2
Sample Image